Историја овога краја везана је за брацу Мусиће, њиховог оца Мусу и мајку Драгану, сестру кнеза Лазара. Муса, како је записано, целник цара Душана, трампио је по одобрењу цара Уроша, године 1363, Звечан и Звечанску жупу за Брвеничку жупу и Брвеник. При тој размени добио је поред осталих села и засеока и ‘’Павлеа цркв и заселак Орах’’. И данас у Павлици постоји засеок Орах, а поменута црква је највероватније данашња Стара Павлица, цији се остаци уздижу на вису изнад Ибра и могу се видети са поменутог пута.

Стара Павлица, црква из преднемањичког доба помиње се и у делу ,,Краљевство Словена’’ Мавро Орбина, где се говори о заробљавању Николе Алтомановића, у Ужицу 1373. године. Претпоставља се да је Алтомановић био скривен у тада мушки манастир Стару Павлицу. Слични подаци могу се наћи и у неким другим српским летописима. Последњи пут целник Муса помиње се десетак година после овог догадаја, при додели поклона манастиру Свети Пантелејмон на Светој гори.

Остаци манастира Стара Павлица, без обзира са које стране их гледате делују импресивно, смештени на врху стене, стремећи у висине, као да опомињу и говоре о минулим временима и сведоце о средњовековним борбама и трвењима, али и о последњем уништавању свега што је вредно у овом крају ракетама за које се није знало одакле долазе и ко их шаље.

Све што је остало од овог ,,манастира на стени’’ сада је конзервирано и сачувано од пропадања, а тек када станете пред врата ове цркве и погледате на све четири стране, можете да схватите зашто је она баш ту, на овом месту, одакле вам се око не може одвојити од погледа према заталасаним бреговима, долини Ибра или висовима Копаоника